AYUBOWAN!
Kada za jednu državu kažu da je biser Indijskog okeana, da je zemlja dragog kamenja, zemlja
nasmejanih ljudi, zemlja Bude, zemlja slonova, zemlja čajeva, zemlja retkih začina, zemlja sa
predivnim plažama i nezaboravnim zalascima sunca, zemlja sa neverovatnom prirodom,
kada ovu zemlju zovu zemlju kao nijednu drugu, kada je čuveni Marko Polo opisao ovu
zemlju kao najlepše ostrvo na svetu, onda treba da budete zahvalni i srećni što ste ovde
proveli magičnih 16 dana.
Šri Lanka ili Cejlon, ako više volite stari naziv ovog ostrva, okružena je Indijskim okeanom sa
svih strana. Cejlon potiče od britanskog prevoda reči “Šri Lanka”, koje su Portugalci dali
ovom predivnom mestu. Još u doba Marka Pola ovo ostrvo je privlačilo indijske, arapske i
evropske trgovce koji su tragali za dragim kamenjem i retkim začinima. Danas, Šri Lanka, sa
svojih 22 miliona stanovnika živi na površini koja je otprilike 2x manja od naše države.
Ostrvo se nalazi na samom jugu Indije (zbog toga je nazivaju još i “suzom Indije”). Ovde
nema prevelike razlike između leta i zime jer su temperature tokom cele godine imeđu 25 i
35 stepeni Celzijusa, sa nešto većom vlaznošću vazduha nego kod nas. U potrazi za
avanturom, prirodnim i kulturnim bogatstvima, religijom i duhovnošću, lokalnoj hrani i
toplim ljudima sa velikim osmesima, sleteo sam u Kolombo, glavnom gradu Šri Lanke, koji je
ulazna i izlazna tačka za sve posetioce ove zemlje. Čim sam sleteo u Kolombo, primetio sam
veoma prijatna i nasmejena lica zaposlenih na aerodromu, koja su mi se obratila sa lokalnim
pozdravom “Ayubowan”, što u prevodu znači “da živite duže I budite zdravi”.
Kolombo, prestonica Šri Lanke je veoma moderan grad ispunjen hotelima, restoranima,
parkovima i prodavnicama. Zbog umora i dužine leta, nisam stigao da obilazim glavni grad
Šri Lanke, već sam se odmah zaputio u malo ribarsko selo na zapadnoj obali okeana. Posle
sat vremena vožnje, stizem u Negombo, selo gde su Holanđani i Portugalci ostavili dubok
trag. Okolina Negomba je poznata po divljem cimetu i peščanim plažama, ali mene je najviše
privukla riblja pijaca. Ovo selo je najpoznatije po ribljoj pijaci, gde se odmah ulovljena riba
prodaje. Ogromni komadi materijala od kog se prave džakovi prosuti su duž cele obale, a na
njima se riba suši i priprema za prodaju. Kao što vidite, čak sam i pomogao u izvlačenju i
sušenju ribe.

Uz obavezni pozdrav “Ayubowan”, napuštam ove divne ljude koji rade na ribljoj pijaci i nastavljam da obilazim selo. Negombo je dugo bila holandska kolonija, pa su danas kanali i šarene pijace ovde glavna atrakcija. Zanimljivo je da ovde uglavnom žive hrišćani, tako da se nemojte začuditi ako vidite brojne crkve iz kolonijalnog perioda. Sledećeg dana napuštam Negombo i odlazim do prvog sirotišta na svetu koje brine o slonovima. Pinavala se nalazi u centralnoj regiji Šri Lanke, negde na pola puta između Negomba i Kendija. Ovo sirotište osnovano je davne 1975. godine i danas je ovaj rezervat jedna od najvećih turističkih atrakcija. Sve je počelo kada je u džungli pronađeno 5 izgubljenih slončića. Danas, posle više od 40 godina, ima ih više od 70. Pored sirotišta protiče reka Maha Oja u kojoj se slonovi svakog dana kupaju između 10:00 i 15:00h. Osim kupanja, moguće je nahraniti slonove, tako što ćete ih počastiti bananama ili nekim drugim voćem. Odrastao slon jede mnogo. Za njegove dnevne obroke potrebno je između 60 i 70kg hrane,uglavnom bambusa i zeleniša. Što se tiče slobodnih slonova, na Šri Lanci ih možete videti svuda, jer ih ima oko 4.000 na ostrvu. Ono što je jedinstveno za ovo ostrvo jeste da oni slobodno tumaraju, pa ih tako možete sresti na putevima ili u okolini poznatih mesta.

Osim slonova, na Šri Lanci žive i čuvene kobre. Kroćenje zmija, kakvo danas poznajemo, nastalo je
u Indiji i Šri Lanci. Kao i u drevnom Egiptu, i u Indiji su krotitelji zmija imali položaj čarobnjaka
– oni koji mogu da izleče od ujeda i da umilostive zmijske bogove. Deo njihove obuke bilo je
ne samo učenje veština lečenja od ujeda, nego i hvatanje zmija. Početak 20. veka smatra se
zlatnim dobom ove veštine koju su podsticale i vlade tih država jer je mnogo privlačila
turiste. Krotitelje zmija je oduvek bilo lako prepoznati. Zmije su nosili u prepoznatljivim
korpama. Kada nađu odgovarajuće mesto, sedaju na zemlju prekrštenih nogu s korpama
ispred sebe. Kada se smeste, odškrinu poklopac korpe i zasviraju na fruli, poznatoj kao pungi
ili bin. Na zvuk muzike zmija uspravljena izlazi iz korpe. Skoro svakom krotitelju su
najomiljenije indijske kobre. Većina kroćenja zmija prenosi se s kolena na koleno. I danas u
Indiji i Šri Lanci postoje čitava naselja u kojima žive samo oni.

Posto nisam ljubitelj zmija, nisam se raspitivao gde se nalaze ova naselja, već sam nastavio za Kendi, grad koji je vezan za tradiciju i mnoge legende. Kendi, nekadašnji Kanda Uharata, je grad koji se nalazi u
džungli i okružen je sa pet brda. Centar grada i najznačajniji kulturno – istorijski i verski objekti su smešteni oko velikog jezera. Za obilazak grada najbolje je koristiti – Tuk-tuk. To je vrsta “taksija” karakteristična za Aziju, a izgleda kao motor na koji je dodata kabina u koju se mogu smestiti 3 – 4 putnika. Cena prevoza tuk tukom, kao i za sve u ovoj zemlji, zavisi od toga kako se dogovorite sa vozačem. Kao što sam već napisao, ovaj grad se nalazi u džungli, tako da očekujte mnogo dosadnih insekata, a najviše komaraca. Ne polazite na put bez spreja za komarce! Poseban razlog za posetu ovog grada, osim što se nalazi na odličnoj lokaciji za ostale jednodnevne izlete, je taj da se ovde nalazi hram u kome se čuva jedna od najvećih budistickih relikvija – Budin zub. Hram je na UNESCO-voj listi, pa ga pored vernika posećuje i veliki broj turista. Prema legendi, u 4. veku p.n.e, princeza Hemamali je relikviju sakrila u ukrasu za kosu i tajno ga prenela iz Indije na Šri Lanku. Veruje se da je Šri Lanka izabrana kao nova domovina relikvije jer je Buda ovu zemlju smatrao bezbednom za razvoj budizma sledećih nekoliko vekova. Kada smo vec kod legendi, najpoznatija je legenda o kralju Datusenu i njegovim sinovima.  Na 90 kilometra od Kendija nalazi se drevni grad
Sirigija, koji često nazivaju osmim svetskim čudom. Ako ste ljubitelj istorije, ovde se odigrao
zanimljiv i buran deo istorije Šri Lanke, a ako volite i cenite umetnost, freske koje se ovde
mogu videti su jedno od najvrednijih umetničkih dela Azije. Sirigija nema epitet verske
građevine, tako da ne morate da brinete oko toga kako se oblačite. Kao što vidite, ja sam
obukao majicu na kojoj se nalazi slika tigra i banana čarape. laughing

Legenda kaže da je Kasjapa, sin jedne od sporednih žena kralja Datusena, ubio svog oca 473.
godine kako bi preuzeo presto zakonitom nasledniku Mogalanu. Kako se Kasjapa bojao
osvete svog polubrata, izgradio je utvrđenje u steni – Sirigiju, koju je proglasio glavnim
gradom Šri Lanke. Sirigija je ogromna vulkanska stena koja se strmo izdiže 200m uvis iznad
džungle. Sirigija ili Lavlja stena, dobila je ime po lavljoj šapi uklesanoj u kamenu, na
poslednjoj etapi uspona do njenog vrha.

Skoro celim putem vas prate simpatični majmuni, koji čekaju trenutak nepažnje kako bi vam nesto ukrali. Pogled na Sirigiju već je izdaleka očaravajući. Uspon do vrha je takav da svakog trenutaka imate potrebu da zastanete, što zbog predivnih vidika, što zbog zidnih freski u pećinama. Na ovim freskama su žene koje su najverovatnije bile konkubine kralja Kasjape. Najpoznatija freska je “Devojka Sirigije”. Nažalost, zabranjeno je slikanje. Kako bi sprečio osvajanje stene na čijem je vrhu sagradio tron, Kasjapa je napravio uski prolaz kroz kamene litice, dovoljno mali da spreči prolazak slonova s vojnicima. Do vrha ima više od 1000 stepenica, ali verujte mi da je svaki pređeni korak vredan. Kada se nađete na vrhu, uživaćete u pogledu kakav se ne viđa mnogo puta u životu. Ovaj drevni grad nalazi se na top listi najlepših mesta na svetu.

U povratku sam svratio u fabriku čajeva. Iako se naziv zemlje odavno izmenio, čaj se još uvek
naziva “cejlonski”. Kao i pre mnogo godina i danas se bere isključivo ručno. Šri Lanka uzgaja tri
glavne vrste: cejlonski crni, zeleni (moj omiljeni) i beli čaj. Oduvek se smatralo da je berba
čaja ženski posao. Posto igra ogromnu ulogu u ekonomiji, taj posao mora vrlo pažljivo da se
radi. Ako se čaj bere golim rukama, posle nekoliko godina ostavlja na šakama tamniju boju
koja ne može da se opere. Od 4 kilograma svežih listova, dobija se oko 1 kilogram čaja. U
sklopu fabrike se nalazi kafiterija i prodavnica, gde možete probati i kupiti razne tipove čaja.
Ako vam kažem da obožavam zeleni čaj, sve vam je jasno da sam za dva minuta napunio
torbu. Čaja ima i po prodavnicama širom Šri Lanke, ali su lošijeg kvaliteta, pa vam zbog toga
preporučujem da pazarite po plantažama i fabrikama. Sa velikim osmehom i torbom punom
zelenog čaja, napuštam fabriku i odlazim u hotel na spavanje, jer ustajem u 03:00h ujutru…
Zbog čega? Zato što se na nekih 90 kilometra od Kendija nalazi Adamov vrh, sveta planina Šri
Lanke. Bez uspona na Adamov vrh, svako putovanje po Šri Lanci je obično putovanje u još
jednu od mnogih zemalja. Naziv je dobijen po predanju koje kaže da je Bog Adama stavio na
“kopno najbliže raju” i spustio ga na ovu planinu, gde je ostao otisak njegovog desnog
stopala. Među lokalnim stanovništvom poznat je i kao Šri Pada. Ovaj jedinstveni vrh,
visok 2243 metara, povezuje sve 4 religije koje se mešaju na Šri Lanci. Budisti veruju da je
to otisak budinog stopala, hrišćani ga povezuju sa svetim Tomom, hindusi sa Šivom, a
muslimani s Adamom. Ipak, najviše je povezan sa budizmom. Zbog toga je na samom vrhu
podignut manastir koji je postao mesto velikog hodočašća. Pre nego što počnem da
opisujem svoju avanturu i uspon, reći ću vam da do vrha ima preko 5.500 stepenika…
Nažalost, odmah sam uspeo da promašim put zbog velike magle, pa umesto očekivanih
stepenika, besciljno sam lutao džunglom Šri Lanke.

Srećom, posle sat vremena naišao sam na lokalce koji su mi rekli da uopšte nisam na pravoj strani. Osim promašenog puta, izujedale su me pijavice (morao sam da se izuvam na svakih 5minuta) i stigla me je
monsunska kisa. Napokon stizem ispred ogromne kapije koja označava početak uspona. Prvi
sat penjanja radi se o lakšem terenu, gde uživate u predivnoj prirodi i veličanstvenim vodopadima.

Posle pola sata stižete do potoka koji prelazite preko mosta (za Budu to je ulazak u potok) i onda kreće neprekidan, dug i naporan put prema vrhu. Put je intezivan, samo stepenica za stepenicom… Posle stepenica, dolazi još stepenica i tako unedogled. Svi se mi borimo sami sa sobom, svaku stepenicu posebno. Svaka pređena stepenica je napor i pobeda. Sa svakom pređenom stepenicom menjate pogled na svet, život i samog sebe. Posle više od 3 sata i pređenih 5.500 stepenika, popeo sam se na Adamov vrh. Kažu da je ovo mesto najbliže Raju. Kažu da je izlazak sunca spektakularan. Kažu da se u daljini vide drugi
vrhovi planina. Kažu da se vide vodopadi i jezero. Nažalost, ja na vrhu nisam video ništa zbog ogromne magle. Nimalo nisam bio razočaran, zato što volim onaj osećaj ponosa, osećaj koji se ne zaboravlja, osećaj ispunjenosti, osećaj slobode. Srećan sam što je cela grupa izašla na vrh. Nasmejani i ponosni, spustili smo se i napustili ovo sveto mesto budista.

Zadnji dan boravka u Kendiju sam odlučio da posetim Dambulu – pećinske hramove koji su sagrađeni u
1. veku p.n.e, kada je kralj Vatagama ovde pronašao utočište i ostao 14 godina. Čim je
povratio presto, u znak zahvalnosti je ovde počeo da gradi hramove. Danas su pod zaštitom
UNESCO-a kao spomenici svetske kulturne baštine. Kompleks od pet pećina sa preko 2.000
kvadratnih metara oslikanih zidova, predstavljaju najveću oslikanu površinu hrama na svetu.
Sadrže preko 130 statua Bude, od kojih je najveća sedeća zlatna Buda od čak 15 metara.
Hramovi se nalaze na visini od 160 metara i do samog vrha ima oko 1000 stepenika. Nekada
davno su u ovim pećinama živeli i meditirali budistički monasi.
Posle 4 dana istraživanja hramova, hodočašća, mnoštvo legendi, magičnih vodopada,
slonova, kobri i pijavica, napuštam Kendi i odlazim na najlepši deo ovog putovanja, na jug Šri
Lanke. Hikaduva je prelepo turističko mesto na samoj obali, gde se na plaži protežu kilometri
hotela, hostela, barova i restorana. Hikaduva je postala popularna u vreme hipi pokreta,
sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo mesto se najviše pamti po prelepim ljubičastim i
zlatnim zalascima sunca.

Smeštaji su uglavnom na samoj plaži, tako da čim izađete iz sobe, noge su vam u pesku. Sledećih par dana sam provodio potpuno isto – Indijski okean, Lion pivo, sunčanje, chill muzika, tropsko voće, morska hrana. Glavna briga u životu mi je bila hoću li danas jesti ajkulu ili hobotnicu. Kada sam želeo malo avanture, trčao sam i glumio Tarzana na plaži (pravio “zvezde”, penjao se na palmu i tražio svoju Džejn). Kujali su se
planovi o ostanku, misli su mi lutale, upijao sam svaki momenat. Prava, pravcata idila… Sve do jednog trenutka. Tokom ovih idiličnih dana, imao sam svog vernog prijatelja – Džekija. Čak imamo i zajedničku sliku.

Nažalost, verovatno se Džekiju nije svidela porcija koju sam mu kupio (ne voli morske plodove), pa je odlučio da me napadne i ugrize. Šalu na stranu, kada ste na Šri Lanci, najviše se treba paziti pasa lutalica, kojih ima u ogromnom broju. Dok sam šetao plazom i prolazio pored nekolicine uspavanih lutalica, jedan pas se probudio i u afektu me ujeo. Tu se završava moj idiličan zivot. laughing Odlazim tuk-tukom do prve privatne bolnice, gde mi doktor sa osmehom kaže da nemaju vakcinu protiv besnila. Šalju me u drugu
privatnu bolnicu gde dobijam isti odgovor. Na kraju menjam grad i odlazim u državnu bolnicu. Da bi me lekar primio, morao sam da izvadim njihovu zdrastvenu knjižicu. Posle 2h čekanja u holu u kome se nalaze teško povređeni ljudi, napokon ulazim na pregled. Problem je u tome što oni ne razumeju moj engleski akcenat, a ja ne razumem njihov. Uz osmeh, lekar mi je ponudio noćenje u bolnici uz moguću operaciju (ni sam verovatno ne zna što). Pregledao me je tako što je upalio i uperio baterijsku lampu na ranu. Ljubazno sam ga odbio i otišao u hotel na spavanje. Narednog jutra odlazim u lokalnu bolnicu. Kada sam video u
kakvom je stanju, odmah sam je napustio. Iskren da budem, do tog trenutka mi je sve ovo bilo zanimljivo. Međutim, posle 4 bolnice, ja i dalje nisam primio vakcinu i u mojoj glavi su počele da kruže negativne misli. Tuk-tukom ponovo odlazim u državnu bolnicu gde sam izvadio zdrastvenu knjižicu, s nadom da ćemo se nekako sporazumeti. Primio me je novi lekar, kojeg je više zanimalo značenje moje tetovaže, nego rana. Na kraju, napokon dobijam lekove i odlazim u prostoriju gde se daju vakcine namenjene životinjama. Uz široke osmehe, lokalci me puštaju preko reda, jer sam im verovatno zanimljiv. Napokon sam dobio vakcinu. To što su igle sa kojih sam primio lekove bile – made in China, to ćemo da zaboravimo. Ipak
je avantura – avantura, a Šri Lanka – Šri Lanka.

Pošto se bolnica nalazila u Galeu, odlučio sam da prošetam gradom. Gale je maleni, lučki grad kojeg je UNESCO zbog njegove lepote i orginalnosti proglasio zaštićenim. Glavna turistička atrakcija je tvrđava uz obalu okeana koju su sagradili Holanđani i Portugalci. Osim tvrđave, izdvaja se svetionik koji se nalazi na svim turističkim razglednicama. Unutar trvđave nalaze se mnogobrojne uličice sa bezbroj malih i
velikih radnji, kafića, restorana i hotela. U povratku sam odlučio da se vratim gradskim prevozom.

Biti u Šri Lanci, a ne voziti se njihovim gradskim busom, vozom, biciklom ili tuk-
tukom je velika greška jer ne znate šta propuštate. Kada ste na Šri Lanci jednostavno se
morate kretati brzo i koristiti sva raspoloživa sredstva. Zaboravite na saobraćajne znake,
pešačke prelaze i semafore, jer ovde pravila ne postoje. U početku vam sve ovo deluje
haotično, ali kada se naviknete, jednostavno zavolite ovu brzu i ludu vožnju. Sa haotičnim
saobraćajem završavam ovo putovanje kroz ovu magičnu zemlju, zemlju nezaboravnih
zalazaka sunca, zemlju nasmejanih i divnih ljudi, zemlju začina i čajeva, zemlju budističkih i
hindu hramova, zemlju slonova, zemlju kao nijednu drugu.

Želite li avanturu, sunce, more, planine, meditaciju, ovo je prava država za vas jer nudi sve te
raznolikosti u jednom. Nadam se da sam vam kroz ovaj putopis što bolje dočarao život na Šri
Lanci, jer sam se stvarno potrudio da živim kao lokalac. Obilazio sam sve njihove
znamenitosti, penjao sam se sa njima po njihovim svetim vrhovima, probao sve lokalne
specijalitete, pecao ribu na njihov tradicionalni način, vozio se čuvenim vozom i gradskim
prevozom, igrao se i hranio pse lutalice (zbog njih sam upoznao i otkačene lekare na Šri
Lanci kojima je bila bitnija moja tetovaža nego noga), jednom rečju živeo sam kao da sam
Šrilančanin. Jedini način na koji zapravo možete da upoznate neku zemlju je da se saživite sa
njom.
GIHILA ENAM!

Velika zahvalnost turističkoj agenciji JUNGLE TRIBE na organizovanom putovanju